Видо

ОСРТВО ВИДО – КРФ

Vido2

На мало острво Видо, каменито и без вегетације, које су Грци вековима звали ”Острво змија”, дошле су 21. јануара 1916. године моравска, пиротска и чачанска војна болница. Међу првима стигло је више хиљада дечака-регрута, на смрт исцрпљених и оболелих од дизентерије, запаљења плућа и глади. Личили су на живе лешеве, није било шатора, лежали су на голој земљи, под кишом, која је данима непрекидно падала. Првих дана је непрекидно умирало и до 300 несрећника.

Vido1

Умрли српски војници у прво време су сахрањивани на каменитој обали острва Вида у плитким гробовима (1200), а када су почели масовно да умиру, чамчима су са француског санитетског брода превожени и потапани у воде Јонског мора, “Плаву гробницу”. Сматра се да је на острву Виду и у “Плавој гробници” сахрањено преко 10.000 српских војника и регрута, једна комплетна дивизија. На острву Виду је 1936. године подигнут велики Маузолеј-костурница у који су смештени посмртни остатци војника, за које се знало име и презиме.

S50C-313052511430_0011

ПЛАВА ГРОБНИЦА – МИЛУТИН БОЈИЋ

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!